свуче и да легне у кревет. Аја! Једва допусти те му скину ципеле, па се онако обучен, а сав умазан од просута јела, прући на канабе. Кад сам јутрос добио рапорт о свему овоме, дигнем се сам у конак да видим шта је. Пођем његовој соби. Пред вратима нађем дежурнога официра. На моје питање: да ли је будан? рече ми да ће по свој прилици бити будан; мало час вели, тражио је воде, а сад овога часа чуо сам га да кашље. Куцнем веома полако. Не би никаква одговора. Најлак отворим врата. Баш у тај мах он се накашља и мени се учини да је будан. На прстима приђем дивану. Он је лежао полеђушке са затвореним очима. На пољу је већ био дан, али овде у соби горела је лампа.

— С поља дан, а изнутра сјај од лампе мешали су се и градили некакву жућкасту, прљаву, непријатну светлост, која се разливала по целој соби, и давала јој изглед капеле, у којој је он изгледао као мртвац. Блед као смрт, с упалим образима и затвореним очима, он је изгледао као мученик, кога су сву ноћ гује пиле. Дисао је дубоко, тешко; уста му се болно и жалосно укосила на једну страну, а крајеви усана повели се доле, као оно у детета кад хоће да заплаче. По лицу га пробиле ситне капље хладна зноја. Жалос га је било погледати. Изгледао је