„непријатељем, који је већ измакао с бојног поља“. А тај непријатељ није био нико други до мајмун, за којим доиста одмах сви и потрче.

Мајмун је био у авлији на клупи и ту лизао своје ноге и руке, умазане сосовима и другим јелима, по којима је скакао па столу. Кад му се весела дружина приближи, он прво утече на стражару, после се дочепа једног дрвета; на дрвету, скачући с гране на грану, закучи панталоне за некакав суварак, и стане га дрека тако да се чуло чак на улици пред конаком. Једва у зло доба суварак се пребије и мајмун падне доле на земљу. Његови гонитељи склептају се око њега, али преплашени мајмун вешто скочи преко њих, Сашу добро огребе по врату и утече преко зида у башту. Ови појуре за њим и у башту. Трчали су, дрекали, викали, пентрали се по дрвећу, вукли некакве огромне мотке којима су гонили мајмуна с дрвета на дрво, док се овај најпосле не дочепа баштенска зида и утече на поље.

Госпођа се крстила — Боже чудне бруке. Чудне бруке! Ратко продужи:

- За мајмуном послати су били жандарми да га траже. Тек јутрос, кад се већ лепо свануло, нашли су га у порти код гробља. Морали су звати из конака онога момка што обично чува и храни мајмуна, те га једва он домами и ухвати. Светина се била искупила гомилама. Ишли су