прозор, сруши завесу, разбије окно, па се ту заглави међу ћерчива и стане га страховита дерњава, тако да је сав конак одлегао. Послуга дотрчи са свећама и може се мислити какву су слику виделе слуге код господара земље. Једва се разаберу и виде шта је. Међу тим укљештеном мајмуну није се могло прићи, гребао је ноктима. Најпосле једном момку пође за руком те отвори крило прозорско, на што се мајмун истргне и утече на поље у аздију.

За све време док је Ратко ово причао, госпођа је, слушајући га пажљиво, непрестано понављала, кад јаче кад слабије: „ју, ју, ју! — ју, ју, ју, ју!“ изјављујући тиме своје саучешће. Растислав, на против, саслушао је целу причу с очевидном равнодушношћу.

Ратко настави.

— Најпосле ни то све још им није било доста. Кад су се мало повратили, кнез се попне на столицу, те с „висине пирамида“, како је сам рекао, уз урнебесни смех и пљескање веселе дружине, изговори „сјајну беседу“, у којој је развашарену собу сравнио с „бојним пољем“, просуто вино по патосу с „јуначком крвљу“, а полупане флаше и судове с „мртвим и рањеним јунацима“, који у „дирљивим позама“ леже на „пољу славе и части“. Веселу је завршио позивом да сви одмах с места пођу у потеру за