она се окрете њему, па је и њега с интересом слушала. Сад опет узе реч Ратко:

— Шта су само прошле ноћи радили. Онога мајмуна ваљало би просто убити. Помисли шта су чинили! Узели мајмуна, обукли му официрске хаљине, нарочито за њега начињене, па га посадили са собом за сто, да изненаде и преваре некога од друштва који се био задоцнио. После даду мајмуну пушку и стану га учити да се егзерцира. Пушка је била пуна.

— И ју! — рече госпођа.

- Пушка била, пуна — продужи Ратко — а мајмун као мајмун, играо се, потезао, дрмао док се пушка на један пут окине.

- И ју, ју — рече госпођа и понесе обадве руке ушима.

— Ађутант Светозар у мало није погинуо, прозујао му куршум поред самих ушију и одбио од пећи оволико парче.

Ратко показа руком колико је парче од пећи одбијено. Госпођа изрази свој страх са неколико „ју“, све по једну ноту више, а зачуђен поглед бацала је час на говорника, час на свог мужа, као да је хтела рећи: „па шта мислите ви ту?“.

Кад Ратко рече да ађутант Светозар у мало није погинуо, Растислав додаде: — Кам да је! И то је нека лупача!