Цанка прича, да је Лепша говорила како је он њу прво питао кога да узме за председника министарства и да му је она највише наваљивала за тебе.

Растислав се лако поклони — Благодарим на поверењу, то сам ја у неку руку г-ђа Помпадурин кандидат! — рече он с подругљивим осмехом.

— Чудим се да ноћас није ништа о томе причао оној својој булументи — примети Ратко.

— А ко зна можда и јесте — рече Растислав.

— Није, није! Чуо бих ја то. Казали би ми јутрос, као сва она друга чуда. Није! У осталом, није он тако проливен. Он то само оној својој све казује, иначе крије тај као змија ноге.

— А шта је то било ноћас, зете, што помену — упита г-ђа Софија.

— Шта је било — рече Ратко — пили и банчили до зоре и правили сто комедија, ето шта је било. Просто прокарта где год што би.

— Нека прокарта. Док има нека расипа, а кад једном нестане, онда неће ништа имати па неће ништа ни прокартати — примети Растислав немарно.

Кад Ратко отпоче говор о кнезу, госпођа га слушаше пажљиво. Кад реч прихвати Растислав,