Растислав остави жену, кад то чу, па се на један пут окрете Ратку.

— Чујеш ли! Е што ти је то продерана врећа! Одмах отрчао да исприча сукњи. Просто би цркао да њој не каже све. Тако ти јамачно бива и са нашим тајним седницама! Помисли, ја тек синоћ у мрак добио писмо од њега а јутрос већ цео Звониград зна му садржину.

— Дакле, збиља си добио тако писмо? — упита Ратко, који је до сада цео говор између Растислава и његове госпође слушао пажљиво и непомично.

— Та да; с тога сам те мало пре и позвао. Наравно, ти ништа ниси знао о томе! Је ли? А погледај жене! — Растислав показа руком на своју госпођу — Министар полиције! Е, мој пашо (Они су били пашенози) и моја дипломација и твоја полиција да се сакрију пред женама. Госпа Цанку да узмеш ти за управитеља вароши, па да знаш ко се колико пута у Звониграду накашљао... И да ми је знати кад ли је пре јавио све то оној својој шиндивили, — рече Растислав, пошто је мало поћутао, поврћући разговор опет на кнеза и на ону тајанствену женску, што је госпођа Софија назва Лепшом.

— Јамачно синоћ пред ону теревенку.

— О, не — умеша се г-ђа Софија опет у разговор — То је морало бити раније. Госпа