— Боже Рале (тако је тепала мужу) шта ти је!

Тек сад она погледа добро у Растислава и просто се пренерази, кад га виде како беше помодрио од љутине. Она устаде, приђе му, ухвати га за руку, повуче га мало на страну и гледајући му у очи, упита га полако:

— Збиља, шта ти је? Шта ти би на један пут?

— Како шта ми је? како шта ми је! — рече Растислав с досадом, и штедљиво изви своју руку из женине и мало се одмаче. — Молим те, казуј од кога си све то чула!... — а онога ниткова одмах ћу дати ухапсити, ако буде он то баратао — викну Растислав, претећи руком.

— Ко? Момак што ти чисти хаљине, мислиш! Боже Рале! Та није, молим те, није, није — рече госпођа благо, и опет му приђе, опет га ухвати за руку, опет му узе гледати право у очи.

— Није — рече она меко — ти си плануо, на ниси ни чуо добро. Кажем ти, јутрос ми је била г-ђа Цанка. Од ње сам све чула. А њој је, вели, казала г-ђа Цинцар-Станковићка. Ти знаш с киме је она опет род. Лепша! знаш! — рече госпођа Софија и значајно повуче мужа за руку — Лепша, знаш! — понови она још једном.