може ни да замисли да мени мој слатки мужић није ни речице споменуо о томе. Наравно, она рачуна по себи, како њен муж неће ништа ни оволицко — госпа диже своју малену, белу ручицу и гребну ноктом о нокат, да покаже колицко муж госпа Цанкин неће ништа да учини док не упита своју жену — јес, неће ништа ни оволико да учини, док њу не упита, — настави госпа живо, — на она мисли да је тако и код мене. Јес!...

После ове енергичне придике госпа напући уста и срдито, али грациозно окрете мало главу на страну, заузимајући положај, као оно Наполеон на бојном пољу, кад пусти у борбу своју оклопничку коњицу, па, с пуно дрске уверености у победу, гледа какво ће дејство тај напад произвести на непријатеља. Она није гледала у свога мужа; али је очекивала да се он почне извињавати како је заборавио, како је писмо доцне добио, или тако што.

Али место извињавања, у занемелој дворани одјекну загушљив глас Растислављев:

— Софија, ја те питам од кога си чула све то?

Ове речи биле су изговорене тако, да се госпа чисто трже. Она на једанпут изгуби цело своје војничко држање и заборави целу своју измајсторисану срџбу, журно се окрете мужу и зачуђено, чисто преплашено проговори: