нешто добро и мило, нешто што човека привлачи и улива му поверење, нешто што ти одмах на први поглед говори: „ово је добра жена, ово је паметна жена“.

Седајући на диван, госпођа једним погледом обухвати целу пространу дворану: и намештај, и размештај, и све.

— О, па ви сте се овде господски наместили. Како је све ово лепо и укусно; прави министарски салон. Нисам мислила да је све овако лепо — примети гђа Софија.

— Па ово нам и јесте једина уљудна соба што имамо. Ту примамо странце, ту држимо министарске седнице; с тога је ово мало и наређено. Али да видиш друге канцеларије! Не би имала чему позавидети. Искрхани фотељи, распарене столице, као да је све у телалници куповано — рече Растислав.

За тим настави, гледајући у госпођу: — Али, збиља, откуда ти амо?

Госпођа се смејала:

— Је ли да ти је чудно? Мислила сам да ћу те изненадити. Е, ево да чујеш. Јутрос си отишао рано, нисмо се ни видели. А имала сам да ти кажем....

Но госпођа на један пут застаде, поћута, као да се предомишљала шта ће рећи, за тим настави живо: