— А! и кокошка мисли, велите; а мислите ли и ви као кокошка — рече кнез вршећи рокаду — Ама да ми је знати шта ви мислите кад остављате да ја вама учиним овако — шах краљу!... Хм! Тако знаш ти, г. Маврикије, тако знаш — у буџак.... у буџак ја како!... стерају људи у буџак.... А овако, шта велиш, г. Маврикије, овако један мали шахић краљу!....

Тако се игра продужавала једно четврт часа. Једну по једну, кнез је покупио своме такмацу готово све фигуре. Напослетку га остави с једним коњем.

— Сад сте остали само вас двоје, г. Маврикије, ти и то твоје кљусе, ти и коњ, г. Маврикије; је ли, ти и коњ, или коњ и ти... Или коњ и ти и ти и коњ. —

Кнез је при сваком помицају својих фигура изговарао по нешто, и то махом би понављао једне исте речи, као што се то при игрању шаха обично ради.

....„Хајде да те матам, а коњ да ти не дирам... Може ли то, г. Маврикије.... а? овако на пример — шах краљу! А.. а.. а шах и краљ, а г. Маврикије, које је боље, је ли шах или краљ?

Кнез је гонио Маврикијевог краља, а он је сиромах бежао по целој дасци штићен коњем.

— Хм! Бежи твоје величанство, г. Маврикије,