- Шта говориш! Зар три хиљаде изгубио! — Е, тај је сад загустио! Ко ли му то узе?

— Зар је један — рече Ратко — узео је сваки по нешто, а највише она протува француска. Оно би требало прогнати. Он сам однео му је више од две хиљаде дуката. Па да је бар само штета, но и срамота. Овај се свуд хвали, а ти знаш како је код нашега сиротног света. Код нас бајаги газде, па пазе на сваки грош. Како је сад ту кад се рашчује, да је овај прокартао једне ноћи само три хиљаде дуката.

Још не беше Ратко изустио последњу реч, кад се на вратима зачу појаче куцање.

— Ко ли је сад то, боже мој, и где ли је онај сметењак да прво човека пријави — рече Растислав журно и нагло пође вратима. Но као да се на један пут нешто предомисли, он застаде на сред дворане и рече гласно: — „Слободно.“

Врата се полако отворише широм, а на прагу се указа осредња, још младолика жена. Иза њених леђа извиривало је престрављено лице чича Јовино.

- Гле, откуда ти амо? — рече Растислав зачуђено, излазећи пред госпођу.

— Пре свега немој што замерити чича Јовану — рече госпођа улазећи — он је хтео да ме пријави, али ја нисам дала. Да си био с ким другим у послу, ја бих причекала у другој