— Ти си јутрос нешто поранио, јамачно опет ниси имао сна? — рече Ратко.

— О, на против, испавао сам се царски_ Ово је већ трећа ноћ како спавам као заклан.

Ратко тек сад загледа добро Растислава.

— Збиља, данас изгледаш добро Чисто си се подмладио — рече Ратко.

Растислав се смешио. Ова Раткова хвала допадала му се.

— Јес, данас изгледам добро. То сам и сам опазио А било је већ и крајње време. Зло, да је још дуже потрајала ова неизвесност. Већ сам био скомолао. Даде бог те се овако сврши.

— Да! — прихвати Ратко — овде смо скинули с врата голему беду; опасност је била велика! Сад је поље рашчишћено, прилике су повољне и њима се треба користити. — Само и ту ваља хитати. Ко зна шта може настати доцније, а ми ћемо имати још грдних мука с овим дераном. Море несрећник је то!

- Што? Шта је радио? Да нема што ново? — упита Растислав живо.

— Шта ће ти бити ново! Све стара посла. Ноћас су опет барлијали, и опет му придигли на картама преко три хиљаде дуката — рече Ратко срдито.

Растислав се пљесну.