У таквом се расположењу налазио сад министар Растислав.

Пошто се сит находао, он извади сахат и загледа га. Било је близу 9 часова. Он удари у звонце. Чича Јова уђе на прстима.

— Да ли је дошао г. министар Ратко? — упита Растислав.

Ратко Милитковић био је министар унутрашњих послова.

— Не знам, да стрчим један час да видим.

— Види!... И ако је ту, реци му да дође амо к мени.

После десетак минута у дворану код Растислава уђе средовечан човек, средња раста, пуне браде и кратко ошишане косе. Његове живе, избуљене очи давале су му особито оштар немио изглед.

Ко је пажљиво загледао људе, могао је опазити да сваки човек личи на по неку животињу. Неко личи на чавку, неко на мачку, неко на козу, неко на вола. Министар Ратко, и поред избуљених очију, личио је на слепога миша. На његовом лицу било је нешто што те подсећа на мрак.

Како уђе, он се упути Растиславу. Поздравише се. Већ по том поздраву видело се да су стари, добри познаници. Растислав му показа руком канабе. Седоше обојица.