на души било му је тако лепо, тако ведро и весело! — Он је осећао да има један добри анђео, који стражари над његовом срећом — он је веровао у своју срећну звезду и с тим расположењем дошао је јутрос у министарство још пре 8 часова. Ту је још једном прочитао писмо, што га је синоћ добио од кнеза Мутимира, па је онда узео ходати.

Ходао је великом двораном, ходао и премишљао. Овда онда застајкивао је пред огромним огледалом и огледао се у њему. Чисто, јасно огледало показивало је снажан врат, широка плећа, глатко чело, ведре очи, црне, пуне косе, румене усне, румене, забрекле образе, без и једне боре, с омаленим, глатким подваљком. Растислав је све то разгледао с интересом и проматрао с пажњом; завиривао је сваку ситницу на себи, као да то није био он сам, већ какав сасвим нов, њему непознат предмет. Он је тада већ био превалио четрдесету годину, био је дакле у добу кад човек на један пут с ужасом опажа да већ више није млад, али још никако не може да се помири с мишљу ни да је стар, те му с тога веома пријатно пада, кад на себи види ма какве знаке, по којима с правом може рећи: „та ово је још младост, ово је још снага, крепост, моћ — ја се још не бојим, још се не дам; ја сам још млад“....