најјаснији докази ништа не помогну. Кнез се могао показати малодушан, неспособан да удари отворено на ђенерала, и онда би Растислав ту свршио. Не само што би изгубио министарство, но му од кивна ђенерала ни сама глава не би била сигурна, и он би, по свој прилици, морао бежати из земље. Тако је ствар стојала.

Но Растислав је имао своју срећну звезду. Кнез се покаже чвршћи и куражнији но што се могло очекивати. Растислав је умео да пробуди у њему све осећаје младога, бујнога частољубља, и да изазове осећаје презирања, гнушања и мржње спрам човека, кога је династија Косанића дигла на висину, а он ту висину употребљује да обори ту исту династију. Растислав је скројио цео план, а кнез га је тачно извршио.

Али и после, пошто је ђенерал Врбавац већ био попио отров, положај Растислављев још није био без опасности. Ђенерал је живео још

20 пуних дана. Он је још био снажан, присебит, могао је говорити, писати; имао је људи који би још били вољни да све учине по његовој наредби, пошто је он још једнако био у очима света онај исти моћни Врбавац, онај исти министар преседник, човек мало болестан, али човек који ће ускоро оздравити — јер свет још ништа није знао од свега онога што се десило између ђенерала и кнеза Мутимира.