Али у последње време између ова два човека као да је, што но реч, протрчала црна мачка. Они су се мало по мало крвнички омрзли; с почетка је та омраза скривана, после је почела овда онда избијати. Нарочито у последње доба све је пошло на горе. Ђенерал је био мрачан, раздражљив, нестрпељив. Као министар председник, он је често у седницама отворено нападао на Растислава, који је управљао спољним пословима. Кривио га је да се плете и у унутрашње ствари.

Сем тога, ђенерал је почео био да му подрива положај и код кнеза. Сукоби су се множили. Растислав је осећао да се примиче критичан тренутак, где се мора ломити између њега и ђенерала. Сам ђенерал поставио је био питање тако. После жестоког сукоба, који смо видели напред међу њима, ђенерал је писао кнезу писмо, где је стављао ултиматум — или Растислав из министарства, или иде он — ђенерал. Кад је ствар већ дотле била догнала, Растислав се одлучи на последњу одсудну меру. Он покаже кнезу своје доказе, које је био прикупио против Врбавца, доказе, из којих је излазило јасно, да ђенерал смера да се дочепа круне.

Но и ако су докази били јасни, Растислав је опет знао колико је ризичан овај његов последњи корак. Ђенерал је имао на кнеза веома голем утицај. Ту се лако могло десити, да ни