И доиста, већ је више од сахата како министар Растислав хода. Дошао је још око 7 и по часова, и одмах је узео ходати. Прво је ходао по свом кабинету, где обично ради, али кабинет је био мален, морао се окретати сваки час, с тога пређе у велику дворану, која је била одмах ту до његова кабинета, где је могао по вољи пустити корак. Г. министар је ходао и нешто размишљао, али, већ на први поглед, дало се на њему познати да то нису биле никакве тегобне, непријатне и зле мисли, којима се носио. На против, мисли су морале бити веома пријатне, јер се Растислав сав сијао од некаква унутрашња задовољства. Његов је поглед био ведар, јасан, слободан, око усана играо је непрестано лак, једва приметан осмејак, образи добили белу, пријатну, лако заруделу боју — добили, велимо, јер за ово неколико последњих недеља „г. министар изволели су изгледати са свим друкчије.“

Покојни ђенерал Врбавац и Растислав били су некад веома блиски пријатељи. То пријатељство помогло је Растиславу и при избору за намеснике.