пред министровим вратима, они убрзају кораке, узгред само прошапућу: „Зар је већ дошао г. министар?“ — па брже боље сваки трчи на своје место, журно седа за сто и одмах разврће ма какву хартију, само нек се нађе пред њим отворена.

Кад прође који од старијих чиновника, чича Јова се уозбиљи, учтиво га поздрави, а цигару увуче у рукав што може дубље. Није што их се боји, не, не би му нико ништа рекао, али ред је тако, старији су чиновници. Пред млађим чиновницима не мари. Од писара и не крије цигару, а на практиканте по кад кад богме и навикне: „Брже, брже, мајка ти певала, зар хоћеш да си већи господин и од самога министра! Е, мој брајко, не заслужује се тако ванџамент.“

Чича Јова је остарио у овој служби; измењао је некаквих двајестак министара; министарство-спољних послова сматрао је као своју кућу, управо као неки свој мал — с тога му нико није ни замерао на оваком понашању. А ако би му ко што и замерио, чича Јова би му обично одговорио: „Полако, господине, полако! Шта га сам их ја овде виђео... их хи... каквих људи! Па камо их данас? Сви сте ви овде гости, данас јесте, сутра нисте, само ја издржавам једнако без смене, ево већ више од тридесет година.“

Кад је већ тргао и последњи дим, те се догорела цигара није више могла држати, чича Јова је угаси међу прстима и баци кроз отворен