бели почињу. И ти опет при свакој игри: „изволте“! А што „изволте“, кад ја теби кажем да увек бели почињу.... Но ја тебе увек лупам, па почињао ти или не почињао... Ех, хе, момче, покретан пијон не прелази два поља, он то може само у почетку, а после све по једно.... Зар ни то не знаш?.... Знаш! Па кад знаш што не пазиш?... Тако овај коњ дође овде, па ја тебе овако бијем... оде пијон — тако.. Е, сад и овог пешака водим у ропство. Па ти оста без војске, сасвим оста без војске. Е мој драги г. Маврикије, па ја тебе бијем као ништа.... као ништа те бијем. Тако, бежи твој краљ... Ти ништа не знаш да играш, г. Маврикије.... јао! тако ништа не знаш, погледај како си овде дошао под моју артилерију.... баш ништа не знаш....

— Није, Ваша Светлост, да баш ништа не знам, али наравно, Ваша Светлост боље зна...— А после свежа, млада, окретна памет — Ви на игру мислите....

Кнез га пресече — А ви, г Маврикије, на шта ви мислите... Бежи испред коња, не краљицу под коља... Збиља, г. Маврикије, мислите ли ви кад год....

— Наравно да мислим, Ваша Светлост, како не бих мислио? Сваки човек мора да мисли. И кокошка, па мисли, а камо ли човек!