тело ђенерала Врбавца. Носили су га на рукама његови другови министри, који су овим указали последњу почаст своме упокојеном председнику.

Кад изнесоше мртва ђенерала, нигде се не опазише какви знаци жаљења. Гомилице света и даље су безбрижно разговарале и ћаскале бог вас пита о чему, што је било далеко, далеко од жаљења за ђенералом. Од родбине нико не пусти јава да закука за покојником — јамачно с тога, што у овако високим круговима сматрају да је простачки и да није у реду да жена јавно запева за мртвим мужем.

Само се на једном једином месту могло видети искрено жаљење. Кад мртва ђенерала понеше, на кутњем прагу седео је згучен један жандарм и горко је плакао и јецао. Можда су то биле једине сузе, које су тога тренутка искрено и из срца текле.

Пратња удари широком кантарском улицом, спусти се у кројачку чаршију, одакле сиђе вазнесенској цркви.

Ту је покојник опојан. Чинодејствовао је митрополит с многим свештенством. Архимандрит Нестор изговорио је „сходно слово“ о заслугама покојниковим. Опелу је присуствовала и Његова Светлост кнез Мутимир.

Око 4 часа по подне спровод се крене из цркве јеленичким друмом пут манастира Гробовице,