задуле; на крај усана показала се бела пена; усне по средини набубреле и затегле, језик одебљао тако, да га је с муком кретао и често запињао; цело тело у грозничавој ватри и дрхтавици, а глас му био необично дебео, храпав, промукао, и што је ђенерал више говорио, глас му је бивао све слабији и потмулији, на послетку једва је загушљиво шапутао; јасно се видело како се говор поступно гаси и загушује.

При последњим речима: „Бежи, бежи“, ђенерал јурну напред и на сред собе сруши с« као свећа.

Он паде ничице, али се у грчевитом копрцању брзо окрете на леђа. Кнез потрча да га прихвати, покуша да га подигне, али ђенерал оста испрућен и грчевито укрућен. Мишићи на образима и око уста грчевито су дрхтали; полуотворене, преврнуте очи показивале су само мутно беланце, на уста је у клобуцима извирала бела пена.

Кнез викну споља своје ађутанте. Један узе ђенерала под мишке, други за ноге, подигоше га и наместише на диван. Кнез махну руком на ађутанте да изађу.