до-сто-јан-ствен — кнез мету две песнице на нос и пође преко собе с уздигнутом главом, представљајући Растислава како корача надувено и с напетим носом.

— Ја да се наљутим?! Како бих ја себи тако што допустио да се на Вашу Светлост наљутим; Боже сачувај — рече Маврикије убедљиво.

— Тим боље, у толико лепше; онда ћемо играти партију шаха, — рече кнез расположено — а ја ћу вас тако бити, г. Маврикије, тако ћу вас бити...

Кнез показа руком Маврикију где ће сести; он учтиво приђе и седе; седе и кнез — почеше размештати фигуре; кнез продужи:

Тако ћу те лупати, све ћеш се да пушиш.

Кнез је говорио Маврикију и Ви и Ти, како му кад дође згодније — на само обично ти; пред светом обично ви.

...„Тако ћу те бити,“ понови кнез и по трећи пут, намештајући последње фигуре.

После овога настао је подужи разговор у коме је махом говорио сам кнез, и то час правећи примедбе за игру, час продужујући свој започети разговор.

....— У осталом ја тебе увек бијем, је ли г. Маврикије, да ја тебе увек лупам,.... Излази, шта ме нудиш, кад сам ти сто пута казао да