Пошто је издекламовао ове стихове, ђенерал обори главу и оста тако неколико тренутака нем и непомичан, за тим продужи.

— Велики кнез, славан човек, мученик; дали су му име „блаженопочивши“, скупљају новац да му споменик подигну, најпосле прогласиће га за свеца, а баци ће вечито проклетство на оне што су га убили...

Ђенерал опет диже очи на слику.

— Али шта ћу ја овде? — викну он, показујући прстом свој лик на слици — Шта ћу ја овде? Ја немам ту никаква посла, ја ником нисам крив...

— Ја га нисам убио! Камо? где је крв? Моје су руке чисте....

Ђенерал диже руке и кад на десној шаци опази мало крви, он се чисто трже и страшљиво стукну натраг од слике.

— Крв! — викну ђенерал — крв, али ово је моја крв... Ја нисам убилац. Он се сам убио; убило га његово зло...

Ђенерал је сад говорио кивно; јетко, и тако брзо и задувано да га је већ тешко било разумети, јер је махом гутао последње слогове у речима.

— Јес, хтео је да се дигне, да се прослави, да овековечи спомен, да буде цар балкански; он је био немирна глава, опасан човек, турској