Затим се загледа у свој лик на слици и рече чисто зачуђено:

- Јесам ли ја ово? Јесам ли ово ја? Ја, ђенерал Врбавац? — Ја; крај мртва кнеза... Је ли ово мртав кнез?... - Он! јес, ово је он, крвав, исечен, искомадан, без носа — ђенерал је полако повлачио прстом преко кнежеве слике, док не дотера до носа, ту застаде и викну опет - без носа, - па онда што игда може удари песницом у слику тако, да парчета разбијена стакла полетеше на све стране, а из расечене песнице ђенералове узе капати крв...

Ђенерал издиже стиснуту, расечену песницу наспрам себе, па, с чудним, подругљивим, лудачким осмехом, узе зорно гледати како крв из расечене ивице полако слизи, како се скупља у велику капљу, како се та капља, кад отежа, развуче, на половини прекине, једна пола падне доле на патос, а друга се опет прикупи и приљуби руци, и капља опет расте, и опет се развлачи и прекида, и тако крв непрестано капље, а ђенерал гледа то с осмехом на уснама и броји редом капље крви „један, два, три“... Крв, крв! узвикну он за тим и ухвати левом руком стиснуту десну песницу, изврте је и алапљиво узе сисати и лизати крв са ње, жмиркајући очима.

Крв, продера се ђенерал понова —