Међутим ђенерал Врбавац застаде и упре поглед у једну слику на зиду. На тој слици било је представљено мртво тело последњег убијенога кнеза балканиског како лежи у мртвачком сандуку, на столу, у сред дворане у кнежевом двору, изложено да га народ последњи пут види и целива. Около су представљени свештеници у одеждама, како читају мртвачке молитве и гомиле тужна, плачна народа, свију редова. Тело покојниково окићено је около цвећем, а цела слика одозго осветљена лустером с безбројним свећама. Слика је у опште била рђаво израђена, али на предњем плану јасно се распознавао облик ђенерала Врбавца. У војничком оделу, наслоњен на сабљу, стајао је он ту оборене главе, жалосан и очајан.

Ова слика дошла је ту у ђенералову собу са свим случајно, и ту је стајала одавно, нити је ђенерал икад свраћао пажњу на њу.

Откуда сад да му падне у очи, и за што му баш она привуче сву пажњу, тешко је рећи; доста то, ђенерал се чудно загледа у ту слику, и, пошто је тако непомично стајао неколико тренутака, он јурну слици, упре прстом у кнежев мртвачки лик тако јако, да стакло на слици одмах пуче, и повика загушљиво: „Ево, овај је срећан!“