А за тим опет обори главу, опет опусти руке малаксало и тихо настави:

— Јес, да ли ћеш бити срећан?! То је главно и најважније питање: да ли ћеш бити срећан?..

Ђенерал је даље говорио полако, скрушено, гледајући непрестано преда се и климајући главом жалосно:

— И ти нећеш бити срећан, сине мој, нећеш бити срећан; јер срећа није богатство, јер срећа није власт, јер срећа није сујетна величина.. Срећа је унутрашњи мир, срећа је душевно спокојство, срећа је мирна савест, срећа је кад се у јутру тргнеш иза сна, па осетиш да ти целим телом струји неко неисказано блаженство, а ти спокојно сам себи говориш — ја никоме ништа не дугујем, ја ни од чега на свету не презам, ја немам ни једне тајне за коју бих стрепио да је ко не дозна — моја је савест чиста и мирна... То је срећа — Срећа су здрави, мирни, снажни живци! Ти такве живце нећеш имати, ти их не можеш имати, јер си син ђенерала Врбавца — и ти нећеш бити срећан...

Кнез је у недоумици слушао ове загонетне декламације ђенералове, и тек сад при крају једва разабра да је ђенерал ово говорио о свом нејаком сину, кога је морао видити у колевци, кад је мало час ишао жени у спаваћу собу.