мрзети! Ти ћеш ући у свет, познаћеш живот и живот ће те запојити мржњом, и ти ћеш мрзети. Мрзи! мрзи јуначки, мрзи свето и неуморно! Нека ти мржња отрује сваку капљу крви; сваки откуцај срца твога и сваки поглед ока твога нека је мржњом просочен. Као што упаљен вулкан издише врелу пару, тако сваки дах твој нека издише загушљиви отров мрзости, од кога ће се трава и лишће сушити и од кога ће тице небесне, у лету отроване, мртве на земљу падати. Отруј мржњом све што је у теби, на теби и око тебе, нека света мржња све обузме и нека ти она буде непробојни оклоп који ће те чувати од притворства људског, оклоп кроз који никад неће пробити опасан и штетан осећај човекољубља.

После ових речи, изговорених бурно и страсно, ђенерал на једаред стаде, клонуло опусти низа се обадве руке, а глава му малаксало паде на прса; он изусти полако, очајно.

— Мрзи, мрзи, мрзи! И кад будеш својски, страсно и јуначки мрзио, онда ћеш достићи... Шта?... Бићеш богат, чувен, силан, велики... Али да ли ћеш бити срећан?

Ђенерал Врбавац пљесну се жестоко по челу и јурну напред, понављајући узвик:

— Да ли ћеш бити срећан!