и на оном месту, где је она канула, израстао је овај стручак бела љиљана.

— Инокосан и усамљен расте он усред неизмерне, голе, неме пустиње. Сваке ноћи, кад звонце вечности огласи поноћ, тихо и нечујно отворе се златна врата небеска, а из њих изиђи један од најмлађих и најмилијих анђелака божијих, те се у сјајном лету спусти над овај усамљени цветак и окропи га бистрим капљицама рајске воде од живота, наточене на врелу што из сред раја извире. Затим се мали анђелак претвори у малена славуја, стане на стручак љиљана, и ту до румене зоре извија својим меким, свиленим гласом најлепше и најслађе песме љубави, док се у расвитак опет не врати у ведре висине небесне, са којих је и сишао...

— Али ено где се пустом пољаном вуче и гадно гамиже страшна змијурина мржње људске. Она право иде овом усамљеном цвету, она се обавија око њега, она издиже своју гнусну, пљоснату главу и у бео пехар нежна љиљана изригава свој смрдљиви гујски отров мрзости...

Све до сад ђенерал је у заносу своме говорио тихо, скоро шапућући, само с јаком афектацијом и мимиком. Сад на један пут он проговори гласно, чисто цикну и јурну напред.

— Сине мој! - викну ђенерал — Сине мој! чедо љубави! Ти ћеш бити човек и ти ћеш