— Она ми спава! — тако поче ђенерал — Она ми спава! Као узабрана ружа на узбурканим и запенушеним сланим таласима морским, - тако ми се она љуљка на срдитим и хучним таласима грка живота људска. А кивна пучина риче у беснилу своме и са дну мора граби песак и муље, јури на површину и куша да ми тиме заспе и претрпа моју лепу румену ружицу. Али ја сам галеб, бурна тица морска, што слободно полеће над горостасним, хучним таласима и безбрижно слуша метежну борбу њину; ја ћу слетити и једним махом лаког крила мога распирићу морску пену и у кљуну уграбити из ње моју лепу румену ружицу и изнећу је у ведре и јасне сунчане висине.... Али ах, откинута од стабла свога она ми мора свенути!

Изненађен и збуњен, кнез је зачуђено гледао у ђенерала, док је овај продужавао своја заносна декламовања.

— Видео сам га... њега, најлепшег анђелка, који је, играјући се са сјајним звездама, с неба залутао на ову грешну земљу. У пустој долини саможивости људске расте усамљен стручак бела љиљана. Растужен неваљалством свога најмилијега створа — човека — стари бог, једне благе јесење ноћи, горко је плакао у превишњим висинама својим. Једна његова суза канула је у ову пусту долину. То је била суза љубави,