- Шта цвили? Ко цвили — питао је даље кнез.

- Ах, она! она цвили! — рече ђенерал плаховито, пун узнемирености.

Кнез ослушну; ништа се није чуло. Он погледа ђенерала и чисто се трже. С разрогаченим очима, које му некако чудно бејаху утекле у главу, ђенерал је изгледао просто страшан.

— Идем... долазим... одмах долазим — рече ђенерал ужурбано, па јурну у побочну собу и затвори врата за собом.

Кнез је ходао по соби и чекао. Прође пет, прође десет, прође и петнајест минута, а ђенерал се не врати. Кнез ослушну на вратима. Из побочне собе чуло се само одмерено куцкање шеталице. Ђенерал је јамачно био чак у крајњој спаваћој соби своје жене. Тек после двајестак минута ђенерал се врати. Али, ах, боже, у каквом стању!

Откопчан, раздрљених груди, разбарушен, са закрвављеним очима, на којима су се још јасно познавали трагови суза, он уђе у собу тихо, полако, на прстима, дајући знак обема рукама, као оно човек који се стара да некога не пробуди.

Ушав, он отпоче полако, готово шапућући, али са живим покретима и меким, нежним нагласцима, као да декламује: