— Ђенерал Врбавац није увек тако строго судио г. Растислава. Ја још памтим време кад је г. ђенерал хвалио г. Растислава као најувиђавнијег дипломата и државника балканиског...

Ђенерал га пресече: — Ја ни сад не поричем његову увиђавност. Ја и сада оберучке потписујем све што сам некада говорио о његовој памети. Не оскудева њему мудрост, но поштење; код њега је мозак на свом месту, но код њега срце није где би требало да је. То је у правом смислу речи — човек без срца.

— Па ипак — биће да је овај ваш суд мало пристрасан — рече кнез. Но ђенерал му не даде добро ни изустити.

— Пристрасан! ја у овоме тренутку пристрасан! За што, кнеже? У име чега? За какав рачун? За какву и за чију корист? Треба па мени што?

Ђенерал на један пут умуче, наже се побочним собним вратима, чисто се мало пропе и зину, мету руку на ухо и стаде пажљиво ослушкивати.

— Шта је? — Упита га кнез.

— Ђенерал ништа не одговори, но продужи слушати пажљиво.

— Шта има? Шта слушате? — понови кнез.

— Цвили! — рече ђенерал брзо и оштро.