Управо чудим се откуда се и изроди овај разговор. Молим те остани. Говорићемо о другом чему. Имам да ти рекнем неколико речи о г. Растиславу. Ја умирем, а он остаје, и то ће ти бити први доглавник. Вреди да ти о њему рекнем коју.

Кнез застаде; ђенерал га је погодио у танку жицу. Још од малена кнез је био свикао да радо слуша оцене појединих људи. Волео је да зна свачије личне ствари, често и најмање ситнице. И сам је имао веома развијен оговарачки дар.

— Г. Растислав је најлукавији Балканац — поче ђенерал — ја тога човека мрзим. Он је сто пута већи грешник од мене, али се увек умео боље претварати. С тога ја умирем као преступник, а он остаје да живи као добродетељан човек и спаситељ престола. Оно што сам ја помишљао, мисли и он, он с много већом жудњом погледа на твоју круну, но што сам ја то икад чинио. Само што је он лично страшљив, па му страх зауздава властољубље, иначе он би по својој властољубивости био просто ужасан, само кад би имао још и личне куражи да изврши све оно куда га понесе његово властољубље. Све то он сазнаје, с тога увек тражи да се веже с ким год који је смелији од њега, па се онда стара, да од тога човека начини своје оруђе. Он да смишља,