ваше нападаје. Каква је да је моја династија, она је створила ову државу. Наравно, ту је била народна мука, народна крв, народни новац и народна снага, али требао је неко да покрене и оживи све то, да даде свему томе корисан правац и да удахне душу у ту успавану снагу народа. То су учинили моји претци, и у томе је главна заслуга династије Косанића.

Ђенерал скочи с дивана. Очи су му необично светлиле.

— Косанићи су дошли да буду отац готовом детету, млади кнеже мој — рече ђенерал снажно, ударајући гласом на сваку реч. Други је удахнуо душу у онесвешћено и умртвљено тело народно. То је давно још највећи народни песник потврдио овим речима:

„Диже народ, крсти земљу и варварске ланце сруши, Из мртвијех народ дозва, духну живот мртвој души.“

— А тога спаситеља, тога правога оца нашег народног васкрса твој је деда, кнеже, као каква крмка, секиром убио!

Увређен, кнез се узе освртати, да нађе капу, па да иде. Нападаји су били сувише оштри да би их и даље могао слушати.

Но ђенерал то опази.

— Извини — рече он, хватајући кнеза за руку — Ја сам прекардашио. Није ми то била намера. Сасвим сам други говор имао на уму.