гледиште и једно истинско мерило — то је човек. Ја сам хтео убити човека, и ја сам крив...

Ђенерал се загрцну, поћута, па онда додаде загушљивим гласом:

— Опрости ми, ако можеш!

Ћутећки кнез се окрете и пружи руку ђенералу, који је прими, стиште је страсно, привуче кнеза к себи и пољуби га у чело.

Настаподуже ћутање.

— Срдачно хвала — рече ђенерал после подужа ћутања — Да нас је ко гледао, рекао би да смо сад као глумци одиграли један дирљив акт — настави ђенерал с горким осмехом — Али шта ме се то тиче! Ја овако осећам. Мени је ово из срца потекло. За то ти опет велим: од срца ти хвала. Но да оставимо то. Сад баш паде ми на ум једна мисао.

— Ви владари много уображавате о себи. Чини вам се мало да будете људи. Хтели би да сте нешто више од човека. Кушате да се приближите богу, а у ствари постајете нешто сметено, што није ни бог ни човек и што најближе стоји обичној животињи. Колико би боље било, и за вас и за више народе, кад би се задовољили оним што сте, кад би пристали да будете - људи, али добри људи.

Ђенерал застаде, као да се нечега на један пут сетио, но брзо опет продужи.