— Њокалица! Ваша Светлост — рече ћелави господин жалостивно — то је ево ово — он целом шаком обухвати нос, показујући докле се зове њокалица.

Кнез се једнако смејао. Био је тако расположен да му је свака ситница изазивала читав наступ смеха. Нарочито му се чинила смешна реч „њокалица.“

— Ха, ха, ха! Ви сте професор на В. Шкоди, г. Маврикије, ха, ха, ха... а јесте ли растумачили вашим ђацима шта је то њокалица, ха, ха, ха... Хајде једно предавање о њокалици, г. Маврикије; држите јавно предавање, или напишите расправу... за... ха.. ха... за француску академију, ха... ха... ха!

Г. Маврикије стајао је на сред собе, с бесмисленим изразом на лицу, а Растислав се опет беше прихватио својих француских новина.

Кнез се прикраде полако Растиславу, па одоздо удари зврчку по новинама које је Растислав читао.

То је чудна ствар. Ништа не може тако уплашити човека, као кад неко ненадно зврцне одоздо новине које држите раширене пред собом и читате их пажљиво; ту је препад тако јак да и најачи човек дрекне.

Растислав се тако трже од кнежева удара да викну из гласа и упусти новине из руку.