могу ми ништа више ни дати ни узети, ни помоћи ни одмоћи.

— Према томе може ми бити све свеједно шта ко о мени мисли, па и то како ти цениш целу ову ствар.

— Па ипак, ја осећам потребу да се извиним пред тобом. — Не мене ради, но тебе ради! Ти остајеш да живиш. Можда ће ти некад успомена на овај догађај бити тешка; можда ће ти сећање на све ово често помутити душевно спокојство. Ако упамтиш што ти ове ноћи будем говорио, бићеш сачуван од мрачних сећања на овај догађај.

Ђенерал је говорио на одморке. Искаже по једну мисао, стане, одахне, па иде даље. Кнез га је слушао ћутећки, непомично, палећи цигару за цигаром.

— Јес — настави ђенерал — ја сам те хтео убити. Отров сам изабрао с тога што он најмање прави ларме и најзгодније може бити прикривен. У осталом, ти то јамачно већ знаш, јер по свему видим да си се од некуд дочепао мога „Дневника.“

Ђенерал се горко насмеја — Пала ми била на ум луда мисао да водим дневник о свему што се односи на тај догађај. У осталом, можда је и ту било умешано провиђење. Ја верујем у провиђење — примети ђенерал озбиљно