— Веле да људи говоре истину кад стану пред отворен гроб — поче разговор ђенерал Врбавац. — Но ја нисам само пред гробом, ја сам у гробу. Ја нисам само осуђен нам смрт, ја сам већ умро, ја сам покојник. Смрт није више ван мене, она је у мени; она је у срцу моме, у свакој капљи крви моје. С тога моје речи можеш сматрати као речи које долазе с оне стране гроба; долазе с оног другог света. С тобом говори један мртвац. Ја сам већ свршио с овим светом и немам више ништа заједничко са животом. Одрешен од свију интереса, који човека вежу за овај свет, на мој говор не може више утицати никакав земаљски обзир и интерес. Што год ти рекнем, дакле, биће речено с таком непристрасношћу с каквом само мртви могу говорити о живим стварима овога света, које се њих лично већ ништа више не тичу. С тога те молим саслушај ме пажљиво.

Ове речи ђенералове дубоко су утицале на кнеза, и он га је слушао, скоро не дишући. Ђенерал продужи.

— Кроз три дана ја ћу бити под земљом. — Смрт је већ у мени; ни богови, ни људине