— Сад је скоро поноћ — рече он. — Ова је ноћ наша. Ја те нећу пустити да одеш док се с тобом не разговорим. Осећам много што шта на души што ваља да ти кажем. Учинићеш ми ваљда ту последњу услугу да ме саслушаш. Отпусти твоје људе.... т. ј. мислим војнике, жандарме, а ађутанти могу и чекати. Отпусти их, па ходи да се разговоримо. Ја се још осећам добро. Но то неће дуго трајати. Кажем ти, ова је ноћ још наша. Сутра ће већ почети надување у гуши и гушење. Жена ће бити узнемирена, неће се одвајати од мене — разговора ту више не може бити. Што уграбимо то је још ноћас.

Чудновато! Ђенерал Врбавац спремао отров кнезу Мутимиру, овај је то ухватио и нагнао га да сам испије тај отров, и сад, на један пут, тај исти ђенерал Врбавац осећа неодољиву потребу да се насамо, поверљиво и присно изразговара с тим истим човеком, из чије је руке мало час примио самртну чашу!

Кнез није имао куд; он није могао одбити ђенералову молбу и морао му је учинити све по вољи.

После неколико тренутака ова два човека, од којих је први другоме радио о глави, а други првоме дошао главе, седели су један до другог на дивану и разговарали се топло, искрено,