није потребно.... А доцније, — видећемо. Зашто не би баш и она остала у истом уверењу као и остала публика, да сам умро од гушобоље.

Кнез га пресече.

— То би било незгодно. Она најпосле мора све сазнати.

— Доцније, доцније — рече ђенерал за то има још времена. Бар ове ноћи она нетреба ништа да зна... Чекајте!.. Она још чека; идем ја да је умирим, нека легне; али ти немој отићи; чекај ме, сад ћу ја — заврши ђенерал и брзо оде жени у собу.

Ђенерал се задржа читавих десетак минута У жениној соби. Кад се отуда врати био је веома румен у образу, а очи су му необично сијале. Чим уђе он се окрете кнезу.

— Она као да нешто слути. Нашао сам је узнемирену, усплахирену — једва сам је склонио да легне у постељу. Кад би бог дао да одмах заспи. Сирота!

Кнезу падоше тешко ове речи ђенералове. Осећао је као да у овим речима звучи прекор њему: „ти си узрок свему овом!“ У опште, од кад је ђенерал понио отров, кнезу је било некако незгодно ђенералово присуство. Помишљао је да сад већ може ићи; ствар је свршена.

Но баш у тај мах ђенерал приђе кнезу: