руку кнезу, који се нађе услед тога прилично збуњен.

— Искрено вас жалим; господине ђенерале, рече кнез рукујући се с њим — али ствар је дотле била доведена, да другог изласка није било.

— Свршено је — прихвати ђенерал. — Сад је то већ прошлост, о којој не вреди говорити. Сажаљењу нема места. Овде је вођена битка. Ја сам побеђен — право је да погинем. Улог за који се играло био је велики — једна круна и један престо. Те две ствари вреде једне главе.

После ових речи ђенерал узе ходати но соби. На један пут он се трже. „Ах, моја жена! Сирота моја жена! Она још чека на ме....“ Затим се окрете кнезу. — Кнеже, заклињем те овим мојим смртним часом и свом срећом твојом, је ли и моја жена припомогла да се мој план открије? је ли и она била у друштву с тобомЂенерал је сад говорио кнезу „Ти“. и с лукавим господином Растиславом?

— Јамчим вам чашћу мојом, господине ђенерале, да није — рече кнез.

— Онда ми је смрт три пут лакша.