Слуга отрча, а на вратима се указа средовечан, ћелав човек, средњег раста; и још с врата поче се клањати: „Добар дан, добар дан... слуга сам понизан, Ваша Светлост!“

— А... а... а, mon viex, ви сте баш тачни.. Кнез извади велики златан ремонтоар, — равно шест; тако смо и рекли.

Ћелави господин уђе унутра полако и опрезно, маши се кнежевој руци да је пољуби; кнез преко обичаја пусти да му се пољуби рука, али кад је ћелави господин примаче устима и таман напући уста да је цмокне, кнез махну руком и туцну га по зубима.

— Ух, ух, ух — узвикну ћелави господин, али опет није смео показати да се срди, на против, морао се и сам смејати уз кнеза, који се беше заценуо.

— Вашој Светлости лако се смејати, али мени бриди нос; разбили сте ми њокалицу...

Кнез се хватао за трбух и поводио се од смеха. Пало му веома смешно како ћелави господин, пун страхопоштовања, беше напућио усне, спреман да га целива у руку. Сад му се још јаче даде на смех онај израз ћелавог господина: њокалица.

— Ха, ха, ха, како рекосте г. Маврикије: „њукалица“? Ха, ха, ха, — а шта је то „њукалица“, г. Маврикије.... ха, ха, ха.