јурну вратима одјапи их ширимице и викну гласно:
— „Унутра, господине ађутанте“.
Но у тај мах кнезу прискочи ђенерал Врбавац, ухвати га за руку и рече му потресеним гласом:
— Затворите врата. Свршено је. Ја сам се решио. Молим вас затворите врата.
Кнез махну руком на официра да не улази; затвори врата и обрте се ђенералу:
— Дакле?
— Попићу отров — рече ђенерал загушљивим гласом.
„Попићу отров“!
После ових одсудних речи ђенералових наста мучно ћутање. Ђенерал се врати дивану, седе, ослони лактове на колена, узе главу међу шаке и дубоко се замисли.
— Ђенерале — опомену га кнез после подужег ћутања.
Врбавац диже главу, упре поглед у кнеза и упита га хладно.
- Кнеже, нема ли друга излаза да се из ове куће не мора износити мртвац?
— Нема! — одговори кнез одлучно.