јурну вратима одјапи их ширимице и викну гласно:

— „Унутра, господине ађутанте“.

Но у тај мах кнезу прискочи ђенерал Врбавац, ухвати га за руку и рече му потресеним гласом:

— Затворите врата. Свршено је. Ја сам се решио. Молим вас затворите врата.

Кнез махну руком на официра да не улази; затвори врата и обрте се ђенералу:

— Дакле?

— Попићу отров — рече ђенерал загушљивим гласом.

„Попићу отров“!

После ових одсудних речи ђенералових наста мучно ћутање. Ђенерал се врати дивану, седе, ослони лактове на колена, узе главу међу шаке и дубоко се замисли.

— Ђенерале — опомену га кнез после подужег ћутања.

Врбавац диже главу, упре поглед у кнеза и упита га хладно.

- Кнеже, нема ли друга излаза да се из ове куће не мора износити мртвац?

— Нема! — одговори кнез одлучно.