Писмо је било писано ђенераловом руком и то тек пре неколико дана. Он га је одмах познао, па ипак читао га је 2—3 пут узастопце. Руке му клонуше и он несвесно згужва писмо у шаку.

Кнез приђе и пружи руку да узме писмо. Ђенерал поћута, па му га онда пружи. Тада се устури на диван, покри лице рукама, остаде тако неколико тренутака, а за тим протрља очи, скочи, стаде пред кнеза, погледа га прво у очи и рече одсудно:

— Вадим шта је. Г. Растислав успео је да ме надмудри. Нашло се издајника и ствар је откривена. Можда је у завери против мене и моја рођена жена... Све једно! Чинио сам оно што сам сматрао да ми је дужност спрам земље, која ми је поверила своју судбину Ствар је пропала. Питање је шта настаје сад?

Кнез га пресече:

- За вас, господине ђенерале, свршена су сва питања. Ви имате да се побринете само о једном питању: како ће те умрети?

- Пустићу да ме ви убијете. Закитите се славом убилца — рече ђенерал подругљиво, и узе ходати по соби.

— Кнез плану:

— Заиста, ја се морам дивити вашој дрскости, господине ђенерале. Сам злочинац и убилац