неки дан, кад се онако нехотице просу шоља отроване каве, која је била мени намењена. Спасло ме је провиђење. То исто провиђење казниће сад вас. Отров је онде испод моје слике у тајној фијоци у зиду — кнез показа прстом — Но од те фијоке и ја имам кључ.— Кнез показа на длану малу кутију од плиша. Писмени докази за ваш злочин ево овде код мене у џепу — ствар је јасна...

Док је кнез Мутимир ово говорио, ђенерал је почео бледети; бивао је све блеђи и блеђи а кад кнез застаде, ђенерал је био као земља потавнио у липу. Израз на лицу, поглед, држање, све му се беше изменило. Поглед му је био укочен, помућен, погледао је час у кнеза, час у слику кнежеву, испод које је било тајно долапче. Кад кнез ућута ђенерал рече збуњено и сметено:

— Па сад?

— Сад морате умрети, г. ђенерале. И то сад одмах, још ове ноћи, још ове вечери, сад се мора свршити све. Ја нећу крочити из ове собе док с вама не буде свршено. Ви морате умрети...

— Да умрем! Зашто да умрем, како да умрем? — рече ђенерал чисто зачуђено.

— За што! За то што сте хтели отровати свога кнеза. А како? Врло просто. Онако исто