што ме кривите? Шта сам вам ја учинио? и шта је то „све“ што велите да знате.

— Шта је — прихвати кнез подругљиво — па није ништа особито. Ђенералу Врбавцу прохтело се да буде владалац Балканије, да оснује нову династију, да мете на главу кнежевску круну. У то име ђенерал се оженио девојком из владалачког дома Косанића, у то име ђенерал Врбавац унео је у устав одредбу да наследство престола прелази и на женску линију, у то име ђенерал је гледао свима средствима да се популарише код народа, у то име ђенерал је узео чврсто у руке сву војску и старао се да се што више зблизи с њом, а да што даље уклони од ње законита господара престола, те је с тога у војсци и раширен глас о мени како немам војничка духа. Све је удешено како треба, прилике су сазреле, дошло је време да се испуне најлепши снови ђенерала Врбавца. Само сам му сметао ја, фактички кнез и господар, и јуначки ђенерал прибегао је врло простом средству да ме се курталише — решио се да ме отрује...

Кнез застаде да одахне. У ђенерала Врбавца узеше мрдати усне; он као да беше заустао да што рекне, но кнез га пресече.

— Јесте, господине ђенерале, спремили сте се да ме отрујете. То је требало да буде пре