— Дакле, ви знате!.. — рече ђенерал Врбавац, а ове му речи излетеше из груди, као кад из парна котла шибне дуго уздржавана пара.

— Знам, — рече кнез мирно.

— Али, кнеже, господару, реците ми искрено шта знате, шта вам је све наплетено против мене.... Код мене можда и има какве грешке; али, ипак све је то увеличано, претерано, ја вас уверавам; све се то још да међу нама лепо уредити..

Ђенерал је све ово изговорио с ванредном нежношћу, меко, благо, пријатељски, а у исти мах беше пришао кнезу и покуша да га узме за руку и да га поведе да седну на диван. Но кнез то одби, он изви руку, стукну корак назад, и, подижући у вис обадве руке, рече опоро и одлучно.

— Даље од мене, господине ђенерале. Међу нама је све свршено. Маните сад ваше нежности. Оне су овде по све неумесне. Говорите шта хоћете, али имајте на ум то, да ја знам све, да имам у рукама све, и да вам одрицања ништа неће помоћи.

— Добро, рече ђенерал загушљиво али одсечно. Видело се да га је веома потресло ово одбијање кнежево. — Добро, — рече ђенерал - овда изволите ми саопштити вашу тужбу. За