га опет: „с у-гла-ђе-но-шћу,“ ударајући гласом на сваки слог).... Та да, добро: с у-гла-ђе-но-шћу просрица и кнез, па продужи даље:

— Ух! ала је тежак овај балкански језик; има речи које просто не може да их се извори. Растислав га опет исправи: „не могу да се изговоре.

Кнез се чисто љутну:

— Е, па лепо! Не знам још добро балкански, али учићу, научићу се.... други пут, немојте сад да ме поправљате за сваку реч; не дате ми да кажем моју мисао.

Молим, молим, молим! — прихвати Растислав извињујући се.

— Хтео сам рећи да ми ви ипак кажете да нисам углађен, само ми то кажете дипломатски. Ви сте дипломата, г. Растислав, па увек дипломатски говорите. Ја бих волео да са мном обично говорите, да не лупам увек главу шта сте хтели рећи.

— Да, да, рече Растислав, гледајући у кнеза. Ја кажем да Ваша Светлост нема потребе да се спрам млађих служи онаким изразима и да слугама напомиње шибање.

— Е, па ви сте се сад ухватили за ту једну реч. Оставите то.... Ето, морам да их псујем; помислите, већ сам три пут звонио и још нико не долази. Симон! Симон! — Слуга утрча, — Мој шах, Симон!