— Господару, ја вас преклињем зауставите се — рече ђенерал Врбавац потресеним гласом — Ја вас преклињем не наглите с поступком, за који ћете се доцније узалудно кајати и вајкати. Ја вас молим дајте ми 10 минута времена да се насамо разговоримо нас двоје. Не бојте се, господару да ћете одоцнити. Што не рекнете сад, што не учините сад, можете рећи и учинити после кад год хоћете. Али што учините сад у овом раздраженом расположењу, то се више не да поправити. Речи су крилате; оне су као пушчано зрно; једном избачено, оне се више не могу зауставити ни повратити. Ја вас преклињем... и мене ради и вас ради....

Док је ђенерал ово говорио, кнез је стајао подбочен и гледао га нетремице.

Ђенерал ућута, а кнез га је још дуго гледао немо и хладно. За тим се окрете своме ађутанту, узе од њега кључ и рече му да изађе и да причека на пољу.

Кнез и ђенерал остадоше сами. Неколико тренутка трајало је мучно ћутање.

— Шта хоћете сад? — прекиде први кнез ову тишину.

Ђенерал заусти нешто, па опет ућута. На њему се видело да се бори. У срцу читава збрка осећаја, у глави читава збрка мисли.