— Кнеже, да нисте у моме.... — поче Врбавац, али Мутимир лупну ногом и цикну као гуја...

— Ћутите, г. ђенерале, кад ваш владалац говори. И зар се ви још усуђујете уста отворити! Ви сте погазили вашу заклетву, ви сте издали вашу војничку заставу, ви сте простим злочином упрљали вашу ђенералску униформу... Убицо, твоје су руке крваве... Vous êtes un traître, vous êtes un lâche (Ви сте издајник, ви сте кукавица).

Кнез је био ван себе од беснила, а ђенерал је стајао као окамењен. Но ове страшне речи Мутимирове чисто као да га тргоше из заноса. Тешке увреде пробудише у њему скамењено частољубље. Потресеним, али јаким и подругљивим нагласком он рече:

— Млади кнеже, то само ви можете допустити себи тако понашање, које управо нема квалификације. У мојој рођеној кући ви мене обасипате најгрубљим циничким увредама и називате ме издајником, не наводећи ни један доказ у потврду тих гадних клевета. Само младост ваша и положај ваш, и положај мој као домаћина могао ме је уздржати те на прву увреду нисам одмах сам себи прибавио сатисфакције...

Но Врбавац не могаде довршити. Блед као смрт, кнез му се унесе у очи и рече загушљиво:

— А... а.... а! Тако ти знаш, зликовче!