Он устаде и пође му на сусрет: — Откуд та срећа? — рече он с осмехом, али прилично збуњено.

— Није никаква срећа. На против, ово је најкобнија ноћ ваша — примети кнез опоро.

— Шта је сад! — рече ђенерал и застаде. „Шта је ово? Шта је овоме човеку?“ — сену Врбавцу кроз главу. И прва мисао која му дође била је: „Издаја!“ Ја сам издан. Неко је продро у моје тајне и издао их кнезу. Све је пропало.“ То је била прва мисао Врбавчева. Али он сад осети да му се мисли и осећаји бркају, да у један мах мисли на сто ствари, мисли на све, и да баш с тога не зна ни шта мисли, ни шта осећа. Он једва протепа:

— Господару, шта је вама ноћас?

Кнез прекрсти руке и испрси се пред ђенералом: — Шта ми је! И ви мене питате шта ми је!.. Па ништа, г. рођаче, ништа, г. ђенерале, дико и узданицо престола. Приснило ми се како први ђенерал балканиски верно служи престо, па сам дошао да вам благодарим — рече кнез подругљиво.

— А шта фали мојој служби? — упита ђенерал дрско.

— Шта јој фали? — промуца кнез кроз зубе, а уз образе му букнуше пламенови од гнева. — Шта јој фали!... Издајниче!....